Danas je nedelja, 23. novembar 2014.
Psihijatri u ogledalu - dr Dušan Kecmanović

Petnaestog juna 2009. godine gost Psihijatrijske sekcije Vršca, Bele Crkve, Alibunara i Plandišta, bio je akademik profesor dr Dušan Kecmanović iz Australije. On je tada u Specijalnoj Bolnici u Vršcu održao predavanje na temu "Da li možemo da nestigmatizujemo duševno poremećene ljude". Za posetioce sajta izdvajamo intervju koji je akademik Kecmanović dao beogradskoj Politici juna 2008. godine.

 

Dušan KecmanovićINTERVJU
Psihijatri u ogledalu
„Od kada postoji psihijatrija se zloupotrebljava, a i psihijatri i duševno poremećeni ljudi. Mnogo više nego ma koja medicinska disciplina”, naglašava dr Dušan Kecmanović, naučnik, praktičar, pisac i prevodilac

„Rekli su mi da sam lud, a ja sam rekao da su oni ludi i, prokleti bili, preglasali su me”. (Natanijel Li, dramski pisac 1683)

Pokušaji da se odredi duševni poremećaj stari su koliko i sam duševni poremećaj, piše u nesvakidašnjoj monografiji „Psihijatrija u kritičkom ogledalu” (izdavač „Službeni glasnik”) dr Dušan Kecmanović, ugledni profesor psihijatrije na Medicinskom fakultetu u Sarajevu, a od 1994. nastanjen u Sidneju (Australija) u kojem se, pored ostalog, bavi privatnim lečenjem.

Veština vidanja duše utemeljena je tek pre dva stoleća, a toliko traju sporenja šta je to duševni poremećaj. Opšteprihvaćenog tumačenja ni na vidiku. Šta to psihijatri, dakle, leče?

U najkraćem: duševno poremećene ljude. A razliku između telesnih (somatskih) i duševnih (psihički) poremećaja Majkl Polanji je 1998. nazvao „prećutnim znanjem” (štagod to značilo). Čemu, uostalom, zebnja i zlovolja, jer se ne zna ni šta je to zdravlje.

Naučni članci i rasprave našeg sagovornika navođeni su, prema vlastitom iskazu, više od 200 puta u inostranim knjigama, časopisima, magistarskim i doktorskim tezama (podaci sa „Gugla”), a dvostruko više u domaćim izvorima.

Zašto ste psihijatriju postavili ispred kritičkog ogledala – da biste izrekli konačan sud, neugaslu sumnju ili večitu pitalicu?

– Bitni aspekti psihijatrijske teorije i prakse su veoma problematični. Najpre, ne znamo šta je to duševni poremećaj. Dalje, u psihijatriji vlada konceptualno višeznačje: podjednako su validne (legitimne) različite opšte koncepcije o prirodi i poreklu duševnih poremećaja: kako i čime lečiti duševno poremećene, koliko dugo treba to da traje, gde počinje, a gde se završava poremećaj. Takođe, psihijatrija je u ćorsokaku u pogledu dijagnostike i klasifikacije duševnih poremećaja. I dalje se ne slažemo da li su duševni poremećaji jedna vrsta somatskih oboljenja ili imaju brojne i značajne posebnosti koje ih izdvajajuju. Od prvih dana psihijatrije nismo uspeli da nađemo primeren način zbrinjavanja ozbiljno duševno poremećenih ljudi. Stigma duševnog poremećaja stalno dovodi u pitanje maltene sve psihijatrijske aktivnosti, psihijatri zaziru da govore o slabostima struke jer misle da bi time umanjili vlastiti ugled.

Slika psihijatrije koju psihijatri imaju i dočaravaju i ona u javnosti znatno se razlikuje od stvarnog stanja. Postaviti psihijatriju pred kritičko ogledalo znači pokušati približiti sliku o psihijatriji i psihijatriju kakva jeste.

Zlorabi li se psihijatrija (i psihijatri, svakako) u političke svrhe? Na koliko sve načina?

– Od kada postoji psihijatrija se zloupotrebljava, a i psihijatri i duševno poremećeni ljudi. Mnogo više nego ma koja medicinska disciplina. Zašto? Prvo, zato što nema organo-funkcionalnog korelata na osnovu kojeg bi se na validno utvrdilo da li neko boluje od duševnog poremećaja. Drugo, zato što između psihijatrije i politike postoje specijalne veze; političarima su potrebni psihijatri da bi i preko njih iskazali moć i ostvarili najrazličitije koristi – od materijalnih do političkih, od ličnih do društvenih. Psihijatrima, pak, treba moć političara da bi bili moćniji nego što jesu. Kada zloupotrebljavaju psihijatriju političari prenose deo svoje moći na psihijatre.

Malo je poznato da je u nacistickoj Nemačkoj za nekoliko godina ubijeno 300.000 duševno poremećenih i maloumnih ljudi. Prve gasne komore uvedene su u pet duševnih bolnica, u kojima su učili zanat ubijanja dva buduća šefa koncentracionih logora. Od svih medicinskih specijalonosti najviše psihijatara se učlanilo u Nacionalsocijalističku partiju. U SSSR-u je stotine duševno zdravih političkih disidenata završilo u duševnim bolnicama, a javnosti je stavljano do znanja da samo poremećen može da zagovara promene postojećeg političkog ustrojstva. Konačno, politička psihijatrija nema pandan ni u jednoj drugoj medicinskoj disciplini: ne postoje politička oftalmologija ili politička pedijatrija!

Da li je potrebna psihijatrija, ako njeni poslenici nisu kadri da opišu šta je to duševni poremećaj? Kako lečiti nešto što je neopisano (nadamo se da nije neopisivo)?

– Psihijatrija je itekako potrebna zato što psihijatri pružaju pomoć i onima koji imaju psihičke smetnje, koji pate a nisu psihički poremećeni u psihijatrijskom tehničkom smislu reči. Taj stav bih proširio i na one koji psihički pate, a koje psihijatri dijagnostikuju kao duševno poremećene. Dijagnoza je izuzetno važna, ali je važnije da li neko psihički pati i da li traži pomoć. Sve češće čuje da li psihijatri imaju pravo da nameću pomoć ljudima s halucinacijama (i)ili sumanutim idejama, a ne se žale, da tako kažem, jer lepo žive sa (svojim) ludilom. Previđa se, međutim, da je u najvećem broju slučajeva to društveno disfunkcionalno ponašanje. Ako se neko dobro oseća s halucinacijama i sumanutim idejama, zajednica se ne oseća dobro i zato traži pomoć.

Psihijatri znaju da ublaže psihičku patnju i muku koja je i vidljiva i opisiva. Važno je da ne proglašavaju poremećenim, ne psihijatrizuju patnju koja nije deo psihičkog poremećaja. Takvu patnju treba da smanjuju ili uklanjaju, a ne u njoj da vide dokaz da je osoba u psihijatrijskom smislu duševno poremećena. Pri tome, izuzetno je teško biti siguran da se nije psihijatrizovao neko ko nije duševno poremećen.

Kakvu poruku i pouku skriva podatak da iz godine u godinu raste prodaja lekova za smirenje? Uplovljujemo li u doba sveopšteg beznađa ili farmaceutskog sluđivanja?

– Psihijatri su u proteklih dvadesetak godina prodali dušu pacijenata i vlastitu farmaceutskim kompanijama. U tom periodu 15-20 puta porasla je potrošnja antidepresiva u zapadnim zemljama. Cilj je prodati više i, kao kod prodaje ma koje robe, ne biraju se sredstva. Naruku ide to što su zdravstvene usluge pristupačne sve većem broju ljudi. Konačno, farmaceutska industrija je po ostvarenoj dobiti najuspešnija u istoriji, a to znači da su kompanijski lobiji maltene svemoćni. Nije u pitanju sveopšte sluđivanje nego veliki, veoma veliki biznis: farmacutske kompanije troše na reklame više nego na istraživanje.

Koliko je proročansko upozorenje Liona Ajsenberga da su psihijatri „psihijatriju bez mozga” zamenili „psihijatrijom bez duše”?

– Upozorenje ima karakter tačne konstatacije. Današnji psihijatri su bio-psiho-socijalni model uveliko zamenili bio-bio-bio modelom. Nedvosmislena je dominacija biomedicinskog modela u razmišljanju najvećeg broja psihijatara koji tako čuvaju profesionalni identitet. Osim toga, duh vremena, pozitivizam, empirizam, scijentizam, takođe, doprinose vladavini biomedicinskog modela. Konačno, farmaceutske kompanije igraju važnu ulogu u održavanju psihijatrije bez duše.

I sama medicina, čiji je ogranak psihijatrija, suočava se sa temeljnim preispitivanjem čovekovog ustrojstva u svetlu najsvežijih saznanja iz molekularne biologije i genetičkog inženjerstva. Kojim će putem psihijatri?

– Ako se i pronađu organo-funkcionalni korelati, da ne kažem uzrok duševnog poremećaja, to neće biti cela istina. Znatan broj duševnih poremećaja iziskuje hermeneutički pristup, tumačenje smisla i značenja pojedinih psihičkih manifestacija i stanja. To je još jedna posebnost psihijatrije u odnosu na ostale medicinske discipline.

Politika - Stanko Stojiljković
[objavljeno: 21/06/2008.]