Данас је петак, 23. јун 2017.
Психијатри у огледалу - проф. др Душан Кецмановић

Петнаестог јуна 2009. године гост Психијатријске секције Вршца, Беле Цркве, Алибунара и Пландишта, био је академик професор др Душан Кецмановић из Аустралије. Он је тада у Специјалној Болници у Вршцу одржао предавање на тему "Да ли можемо да нестигматизујемо душевно поремећене људе". За посетиоце сајта издвајамо интервју који је академик Кецмановић дао београдској Политици јуна 2008. године.

 

Психијатри у огледалу

 

„Од када постоји психијатрија се злоупотребљава, а и психијатри и душевно поремећени људи. Много више него ма која медицинска дисциплина”, наглашава др Душан Кецмановић, научник, практичар, писац и преводилац

 

„Рекли су ми да сам луд, а ја сам рекао да су они луди и, проклети били, прегласали су ме”. (Натанијел Ли, драмски писац 1683)

 

Покушаји да се одреди душевни поремећај стари су колико и сам душевни поремећај, пише у несвакидашњој монографији „Психијатрија у критичком огледалу” (издавач „Службени гласник”) др Душан Кецмановић, угледни професор психијатрије на Медицинском факултету у Сарајеву, а од 1994. настањен у Сиднеју (Аустралија) у којем се, поред осталог, бави приватним лечењем.

 

Вештина видања душе утемељена је тек пре два столећа, а толико трају спорења шта је то душевни поремећај. Општеприхваћеног тумачења ни на видику. Шта то психијатри, дакле, лече?

 

У најкраћем: душевно поремећене људе. А разлику између телесних (соматских) и душевних (психички) поремећаја Мајкл Полањи је 1998. назвао „прећутним знањем” (штагод то значило). Чему, уосталом, зебња и зловоља, јер се не зна ни шта је то здравље.

 

Научни чланци и расправе нашег саговорника навођени су, према властитом исказу, више од 200 пута у иностраним књигама, часописима, магистарским и докторским тезама (подаци са „Гугла”), а двоструко више у домаћим изворима.

 

Зашто сте психијатрију поставили испред критичког огледала – да бисте изрекли коначан суд, неугаслу сумњу или вечиту питалицу?

 

– Битни аспекти психијатријске теорије и праксе су веома проблематични. Најпре, не знамо шта је то душевни поремећај. Даље, у психијатрији влада концептуално вишезначје: подједнако су валидне (легитимне) различите опште концепције о природи и пореклу душевних поремећаја: како и чиме лечити душевно поремећене, колико дуго треба то да траје, где почиње, а где се завршава поремећај. Такође, психијатрија је у ћорсокаку у погледу дијагностике и класификације душевних поремећаја. И даље се не слажемо да ли су душевни поремећаји једна врста соматских обољења или имају бројне и значајне посебности које их издвајајују. Од првих дана психијатрије нисмо успели да нађемо примерен начин збрињавања озбиљно душевно поремећених људи. Стигма душевног поремећаја стално доводи у питање малтене све психијатријске активности, психијатри зазиру да говоре о слабостима струке јер мисле да би тиме умањили властити углед.

 

Слика психијатрије коју психијатри имају и дочаравају и она у јавности знатно се разликује од стварног стања. Поставити психијатрију пред критичко огледало значи покушати приближити слику о психијатрији и психијатрију каква јесте.

 

Злораби ли се психијатрија (и психијатри, свакако) у политичке сврхе? На колико све начина?

 

– Од када постоји психијатрија се злоупотребљава, а и психијатри и душевно поремећени људи. Много више него ма која медицинска дисциплина. Зашто? Прво, зато што нема органо-функционалног корелата на основу којег би се на валидно утврдило да ли неко болује од душевног поремећаја. Друго, зато што између психијатрије и политике постоје специјалне везе; политичарима су потребни психијатри да би и преко њих исказали моћ и остварили најразличитије користи – од материјалних до политичких, од личних до друштвених. Психијатрима, пак, треба моћ политичара да би били моћнији него што јесу. Када злоупотребљавају психијатрију политичари преносе део своје моћи на психијатре.

 

Мало је познато да је у нацистицкој Немачкој за неколико година убијено 300.000 душевно поремећених и малоумних људи. Прве гасне коморе уведене су у пет душевних болница, у којима су учили занат убијања два будућа шефа концентрационих логора. Од свих медицинских специјалоности највише психијатара се учланило у Националсоцијалистичку партију. У СССР-у је стотине душевно здравих политичких дисидената завршило у душевним болницама, а јавности је стављано до знања да само поремећен може да заговара промене постојећег политичког устројства. Коначно, политичка психијатрија нема пандан ни у једној другој медицинској дисциплини: не постоје политичка офталмологија или политичка педијатрија!

 

Да ли је потребна психијатрија, ако њени посленици нису кадри да опишу шта је то душевни поремећај? Како лечити нешто што је неописано (надамо се да није неописиво)?

 

– Психијатрија је итекако потребна зато што психијатри пружају помоћ и онима који имају психичке сметње, који пате а нису психички поремећени у психијатријском техничком смислу речи. Тај став бих проширио и на оне који психички пате, а које психијатри дијагностикују као душевно поремећене. Дијагноза је изузетно важна, али је важније да ли неко психички пати и да ли тражи помоћ. Све чешће чује да ли психијатри имају право да намећу помоћ људима с халуцинацијама (и)или суманутим идејама, а не се жале, да тако кажем, јер лепо живе са (својим) лудилом. Превиђа се, међутим, да је у највећем броју случајева то друштвено дисфункционално понашање. Ако се неко добро осећа с халуцинацијама и суманутим идејама, заједница се не осећа добро и зато тражи помоћ.

 

Психијатри знају да ублаже психичку патњу и муку која је и видљива и описива. Важно је да не проглашавају поремећеним, не психијатризују патњу која није део психичког поремећаја. Такву патњу треба да смањују или уклањају, а не у њој да виде доказ да је особа у психијатријском смислу душевно поремећена. При томе, изузетно је тешко бити сигуран да се није психијатризовао неко ко није душевно поремећен.

 

Какву поруку и поуку скрива податак да из године у годину расте продаја лекова за смирење? Упловљујемо ли у доба свеопштег безнађа или фармацеутског слуђивања?

 

– Психијатри су у протеклих двадесетак година продали душу пацијената и властиту фармацеутским компанијама. У том периоду 15-20 пута порасла је потрошња антидепресива у западним земљама. Циљ је продати више и, као код продаје ма које робе, не бирају се средства. Наруку иде то што су здравствене услуге приступачне све већем броју људи. Коначно, фармацеутска индустрија је по оствареној добити најуспешнија у историји, а то значи да су компанијски лобији малтене свемоћни. Није у питању свеопште слуђивање него велики, веома велики бизнис: фармацутске компаније троше на рекламе више него на истраживање.

 

Колико је пророчанско упозорење Лиона Ајсенберга да су психијатри „психијатрију без мозга” заменили „психијатријом без душе”?

 

– Упозорење има карактер тачне констатације. Данашњи психијатри су био-психо-социјални модел увелико заменили био-био-био моделом. Недвосмислена је доминација биомедицинског модела у размишљању највећег броја психијатара који тако чувају професионални идентитет. Осим тога, дух времена, позитивизам, емпиризам, сцијентизам, такође, доприносе владавини биомедицинског модела. Коначно, фармацеутске компаније играју важну улогу у одржавању психијатрије без душе.

 

И сама медицина, чији је огранак психијатрија, суочава се са темељним преиспитивањем човековог устројства у светлу најсвежијих сазнања из молекуларне биологије и генетичког инжењерства. Којим ће путем психијатри?

 

– Ако се и пронађу органо-функционални корелати, да не кажем узрок душевног поремећаја, то неће бити цела истина. Знатан број душевних поремећаја изискује херменеутички приступ, тумачење смисла и значења појединих психичких манифестација и стања. То је још једна посебност психијатрије у односу на остале медицинске дисциплине.

 

Политика - Станко Стојиљковић

 

[објављено: 21/06/2008.]